Ona je Marija Elaković Eanes. Po rođenju polu Venecuelanka polu Srpkinja, a po sopstvenom izboru je postala i Kanađanka. Živela je u Beogradu, Montrealu, San Francisku… a danas je njen dom Ričmond u Virdžiniji. Marija je Akademska slikarka, ali je u međuvremenu postala i CIMI, Musical Baby Bonding instruktorka, Prenatal Yoga instruktorka, NBO praktičarka, a završila je i edukaciju za pružanje podrške roditeljima koji se suočavaju sa postporođajnom depresijom. U Srbiji je osnovala udruženje “Blagotvorni Dodir”. Sa svojim suprugom Markom kreirala je tri online kursa “Language of Colour, Design and Drawing”. Na sve ovo Marija je započela proces sertifikacije za IAIM međunarodnog trenera, te nas tako 2024. godine, u Beogradu, očekuje i prvi IAIM trening na srpskom jeziku. Marija je jedna od ljudi koji plene osmehom. Smirena i staložena. Jedna od onih koji su od dodira napravili umetnost. Jedna od onih koja podučava emocionalnoj kulturi u najranijoj životnoj dobi… za mene je Marija Beograd kakav volim…

* Koje mesto zauzima slikarstvo danas u tvom životu?

            Kako sam se udala za slikara, volim da se našalim i kažem da je jedan slikar u kući sasvim dovoljno. Moj suprug je preko trideset godina bio profesor na fakultetu, a vec 5-6 godina organizujemo umetničke radionice. Pre korone smo putovali i upoznavali druge umetnike uživo, od korone smo prešli na online format, a plan nam je da od sledeće godine ponovo “take the show on the road”.  Prošle godine sam se malo igrala sa keramikom, a mislim da postoji realna mogućnost da se slikanju vratim u nekom trenutku.

* Kako se rodila ideja za bavljenjem masažom beba?

            Ako se vratim baš dosta unazad, mislim da je činjenica da se moja porodica razbila kada sam imala sedam godina doprinela tome da sam oduvek volela decu i da sam mišljenja da svako dete zaslužuje podršku i ljubav. Program Međunarodne asocijacije za masažu beba je pronašao mene “iskočivši mi” na internetu. Spojio je sve moje ljubavi – ljudsko telo, dodir, masažu i decu kao i potrebu da pomognem drugim ljudima.

* Koliko je slikarstvo, i ako jeste, na koji način, pomoglo u radu sa roditeljima i njihovim mališanima?

            Ne znam da li je slikarstvo kao takvo pomoglo, ali mislim da umetnici (tu ubrajam i sebe) imaju neke osobine koje su definitvno deo mog rada sa roditeljima – osećajnost, opažanje, kreativno rešavanje prolema i imporvizacija, potreba za lepotom i nagon za svataranjem iste. Kada radim sa bebom ja tu vidim umetničko delo prirode, čudo. Kada svedočim procesu transformacije, to je kao kada preslikate celu sliku i najzad sve “legne”. Taj osećaj zadovoljstva i dostignuća je vrlo sličan.

*Koliko si spoznala sebe i svoje potrebe kroz bavljenjem umetnošću, a koliko kroz rad sa bebama i roditeljima?

            Odlično pitanje! I jedan i drugi “posao” jesu odlična prilika za samospoznaju ali sa jednom ogromnom razlikom – umetnost je vrlo sebična i zahteva celog čoveka, obično u samoći i izolaciji u ateljeu. Masaža za bebe je direktan rad sa ljudima. Od sebe ne možete pobeći, ali je atelje sigurnije mesto da se sa sobom rvete i svađate jer možete da pokvarite svoje delo, ali ne možete da povredite drugu osobu. Rad sa ljudima, a pogovoto u osetljivom periodu života kakav je postpartum, zahteva jako mnogo pažnje, koncentracije, vežbe, baždarenja sopstvenih instrumenata,  alata i mehanizama koji regulišu emocije i reakcije. A, baš kao i pred umetničkim delom, morate da zadržite radoznalost, intuicju, otvorenost, radost, uzbuđenje, iskrenost, duboku povezanost sa životom (sa velikim Ž).

* Obzirom da tvojim venama teče latino-balkanski miks, i da boraviš tako reći na tri kontinenta (Evropa, Severna i Južna Amerika) koja je po tebi suštinska razlika u kulturi življenja na tim područijima?

            Sviđa mi se taj “miks”, došao mi je glave mnogo puta! (smeh) Ono što sam ja osetila kao najveću razliku između novog i starog sveta jeste teret istorije. Kada god dođem u Evropu kao da stavim težak ranac na leđa. Ne mislim to u lošem smlislu, nego u činjeničnom smislu. To je jednostavno tako. Novi svet ima jednu otvorenost i ležernost, lakoću i neopterećenost na koju sam morala u početku da se naviknem.

* Šta za tebe predstavlja dodir u 21. veku?

            Oh… ugroženu vrstu! Odumire kao beli nosorog. Ova nova revolucija koju donosi veštačka inteligencija me iskreno i duboko plaši. Dodir je veza sa ljudskošću, humanošću u smislu da smo  ljudska bića, deo prirode a kao da sve više i sve brže tržimo u suprotnom smeru – bežimo od svoje prirode. Plašimo se svojih grešaka pa mislimo da će mašina to bolje od nas, jedne druge napadamo pod zaštitom ekrana i lažnih profila, ne volimo da razgovaramo – lakše je da saljemo porukice, ne poznajemo se, ne prepoznajemo se. Staću ovde, da ne odem u pesimizam.

* Zahvaljujući tebi, Srbija je 2015. dobila IAIM ogranak ,,Blagotvorni Dodir” i grupu edukatora za obuku roditelja za masažu beba. Iz ove perspektive sada, kako ti to putovanje izgleda?

            Drugačije nego sto sam se nadala. Po tom pitanju sam baš bila optimista i entuzijasta a pokazalo se da nije baš tako išlo. S druge strane sam više nego srećna i zadovoljna što je baš naše udruženje organizovalo treninge od te 2015. do danas sa kojih su instruktori otišli u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, Crnu Goru, Kosovo… Priča o masaži beba se iz Srbije proširila po celom regionu.

* Po povratku u SAD usledile su i edukacije za “Musical Baby Bonding” i Yoga instruktorku za trudnice…

Kako mi je jedna prijateljica rekla – Marija, ti skupljaš diplome! Iz Srbije sam otišla 2007. i vrlo brzo shvatila da ljudi u ovom novom svetu nemaju problem da u četrdesetim pa čak i pedesetim godinama potpuno promene karijeru, upišu fakultet, presele se… Volim da učim. Volim da budem u društvu ljudi koji vole i koji vide smisao u tome što rade. Sve što učim se nadovezuje i jedno drugo podržava.

* 2021. godine postala si i Newborn Behavioral Observation praktičarka. Možeš li nam pojasniti o čemu se zapravo radi?

            Da, to zvuči malo ozbiljno ali zato što su taj program napravili stručnjaci za stručnjake. Kada prevedemo na “običan” jezik ovaj program je namenjen roditeljima sa bebama do dva meseca starosti i pomaže im da postanu svesni bebinih brojnih sposobnosti. Pomaže im takođe da uvide kako i u čemu mogu bebi da budu podrška. Na kraju susreta pišemo bebinu priču, iz bebine perspektive, bebinim glasom i rečima koje joj mi dajemo. Ovo približava roditelja bebi i pomaže im u procesu zaljubljivanja, pogotovo u izazovnim situacijama kao što su težak porođaj, neželjena trudnoća, medicinski izazovi, postpartum poremećaji raspoloženja ili anksioznost…

* Možeš li da nam uporediš svoje iskustvo u radu sa našim porodicama i porodicama u SAD? Kolika je njihova otvorenost?

            Mnogo je drugačije! Ne znam da li je otvorenost prava reč. Mislim da su ljudi (opet ću da spomenem) u novom svetu, generalno mnogo otvoreniji u svakom smilu. Evo nekih konkretnih razlika koje su snažno uticale na mene – Ovde sam se prvi put susrela sam mašinama za ispumpavanje. Ne ručne pumpice, nego prave, velike mašine sa kojima se porodilje šalju kući iz porodilišta i na koje se odmah kače i pumpaju. Zašto? Pa zato što se (ako imaju sreće) vraćaju na posao nakon 3-4 meseca, ponekada i posle samo nekoliko nedelja! Nivo stresa i to neminovno odvajanje od bebice koja je još uvek novorođenče su vrlo teški i tužni. Druga razlika je stepen potrošačkog mentaliteta i brzo etiketiranje neke pojave kao problema i potrebe za instant  rešenjem.  Vraćam se na onu otuđenost koju mašine i sprave donose, a koja me plaši. Napomena: čini mi se da su ove pojave sve više zastupljene i kod nas.

* Od prošle godine postala si i zvanično sertifikovani PMH-C…

            Jesam. PMH-C znači Perinatal Mental Health Certified i znači da kao praktičar, kao podrška porodicama, posedujem poznavanje izazova vezanih za perinatalno mentalno zdavlje. Nisam terapeut niti doktor, ali mogu da vršim skrining i mogu da prepoznam ili da znam šta da pitam da bih bolje podržala roditelja ili eventualno ponudila i preporučila razgovor sa stručnjakom. Jako mi je drago što sam se osmelila da prođem taj proces i prebrodim tremu i izađem na ozbiljan ispit. Ta sertifikacija mi je otvorila jedan novi horizont, novi prozor u ljudsku dušu i nadam se, učinilo boljom podrškom.

* Nakon svega što ima veze u radu sa bebama i roditeljima, misliš li da su ljudi shvatili važnost rada na emocionalnoj zreošti od najranijeg životnog doba?

            Ne volim generalizacije. Ljudi… Neki ljudi shvataju. Mnogi ne shvataju. Neki intuitivno osećaju iako racionalno ne razumeju. Neki razumeju ali nisu sposobni. Neki niti razumeju niti osećaju ali plaćaju cenu. Svaki čovek, porodica, su drugačiji. Evo ponovo ću da se vratim na tvoje pitanje o tome šta je za mene dodir u 21. veku. Što smo otuđeniji od sebe, to smo otuđeniji i od drugih. Da bismo radili na emotivnoj zrelosti deteta, odrasli prvo moraju da rade na svojoj emotivnoj zrelosti, a kada je ne posedujemo, to je mukotrpan rad. Baš onako težak. E onda se rodi dete, roditelj ne spava, pa još ako ima otežavajuće okolnosti kao što su mentalno zdravlje, povratak na posao, stresovi, odnosi sa partneom i/ili porodicom, starija deca… često takav roditelj nema dovoljno kapaciteta, jedva i to što mora postiže i sada još treba da radi na sebi da bi mogao da bude adekvatna podrška bebi. S druge strane, ja kažem roditeljima da je baš ta beba naš najbolji (zen) učitelj i da je roditeljstvo odlična prilika za transformaciju. Ako smo spremni da slušamo dete, ono će nam vrlo iskreno, bez filtera, jasno i nedvosmisleno reflektovati i naše dobre osobine i vrline, ali i mane, nedostatke i slabosti. Samo ako smo spremni da slušamo…

* Koliko pravilna emocionalna zrelost deteta pomaže kasnije u poboljšanju kulture življenja i razvoju tolerancije u međuljudskim odnosima?

            Ah! Pa to je SVE! Naši emocionalni kapaciteti, empatija, poštovanje, ljubav prema drugima dolazi iz empatije, poštovanja i ljubavi prema samom sebi, a to sve nam usađuju roditelji na samom početku naših života. Sav trud, neprospavane noći, svo ljuljanje i tešenje, sav napor koji smo ugradili u sebe da bismo bili podrška detetu, sve je to ulaganje u banku života. Kada životni put deteta počne da se ukršta sa životima drugih ljudi, tog trenutka počinje isplata sa onog bankovnog računa emocija u koji ste ulagali sve one mesece i godine. Ne može to a da se ne vrati!

* U periodu COVIDa i post COVID ere, sa svojim suprugom Mark Eanes-om, Akademskim slikarom, latila si se kreiranja tri online kursa “Language of Colour, Design and Drawing” gde si bila zadužena za sve, od režije i kamere, preko zvuka i montaže do promocije. Ta tvoja spremnost da učiš nove stvari i da se sa njima hvataš u koštac je zaista neverovatna.

            Hvala! Nekada se pitam da li bih mogla ostatak života da provedem na nekoj plaži ne radeći baš ništa i iskreno, odgovoru uvek prvo bude – naravno! A onda shvatim da je realnost takva da me neki crv uvek tera na nešto novo, neku kreaciju ili neku diplomu (smeh). Možda je to baš ta kreativna energija koja se materijalizuje kroz razne stvari?

* Koji su tvoji sledeći potezi? Šta sve možemo da očekujemo od Marije u bližoj budućnosti?

            Trenutno sam u završnoj fazi postajanja Međunarodnog trenera za masžu beba. Sada upravo pripremam svoj prvi od dva treninga koji će biti pod supervizijom viših trenera. Prvi je u Americi a drugi će biti u Beogradu. Zatvaram krug. Prva sam donela program IAIM-a na naše prostore, radila sa roditeljima i dovodila trenera a sada i sama postajem trener. Uzbuđena sam i imam neverovatnu tremu. Prevodim udžbenik i knjigu, sav svoj materijal.

Kako ulazim u neke zrele godine i sa ovim životnim iskustvom, sve me više fasciniraju ljudska priroda i psihologija. Volim sve više da istražujem svakodnevnu, životnu diplomatiju, da slušam ljude, da čačkam po slojevima, da razumem. Vežbam otvorenost kao neko ko je zadojen predrasudom. Vežbam empatiju kao neko ko je nije dobijao. Baš intenzivno učim. Moram mnogo izgubljenog da nadoknadim da bih mogla da budem tu za druge, onako malo dublje, značajnije i svrsishodnije. Imam neki duboki osećaj da moram nešto veće, značajnije da ostavim kao svoj trag na ovoj planeti jer nemam decu.

Volela bih da postanem hranitelj u hitnim, akutnim situacijama. Molim univerzum da mi pruči tu priliku.

Volela bih da Udruženje Blagotvorni dodir, doživi procvat i da priča o blagotvornom dodiru doživi bum u Srbiji i regionu.

Volela bih da mogu da inspirišem nekoga na pozitivnu promenu.

Volela bih da studiram psihologiju ili da barem završim neku edukaciju koja ima veze sa somatskim pristupom emotivnom biću.

Volela bih da se udružim sa kvalitetnim ljudima sa kojima bih mogla zajedno da radim na pozitivnim promenama (evo neka ovo bude zvaničan poziv!)

Hajde da opet napravimo intervju za pet ili deset godina pa da vidimo! 🙂

Hvala ti na ovoj prilici da sednem, promislim i sročim svoje misli na “papir”.

Foto : privatna kolekcija

Autor: Ivan Ilić – Kišoljubac