Sve funkcioniše, ali nešto nedostaje – taj osećaj je važniji nego što misliš.
Savršena slika koja ćuti…
Sve dnevne obaveze su ispunjene, ili bar skoro sve. Dani su ti organizovani, a ljudi oko tebe veruju da ti ide sjajno. Imaš posao, (dopiši šta voliš), vezu i prijateljstva koja deluju stabilno. Sve ono što bi, po nekoj logici, trebalo da bude dovoljno.
A ipak, negde ispod te lepe slike za socijalne mreže, postoji neki nemir koji ne umeš da objasniš. U toku nije nikakva drama. Ne postoji neka akutna kriza. Niti nešto što možeš da staviš u rečenicu i kažeš: eto, to me muči! Ali nemaš mir, i nemaš osećaj da si tamo gde treba da budeš.
Upravo taj prostor – između „sve je u redu” i „nešto nedostaje” – je vakum u kome mnogi od nas žive mesecima, godinama… Ponekad i čitav život, a da to baš nikada glasno ne kažu.
Ovaj članak je o tom prostoru. Umna kolumna…
O razlikama između života koji izgleda dobro i stvarnog života. O tim sitnim pokazateljima koji zapravo vrište na sav glas pokušavajući da nam prepričaju koliko smo se udaljili od sebe. Na kraju, i o malim stvarima koje mozemo da učinimo, a koje mogu da vrate osećaj da zaista živimo – a ne samo da funkcionišemo. Da se ne lažemo, uhvatim sebe da stvari odrađujem, a suštinski, sama sebi nedostajem. Znam o čemu pišem.
Kada „dobro” prestane da bude dovoljno
Navikli smo da merimo život kroz spoljne faktore. Šta će o nama reći Slavica, Marica…? Tužno, svega mi, ali mnogi kreiraju svakodnevnicu u skladu sa tim parametrom. I ne samo to, još važnije za ovaj konkretan tekst, mere se i stabilnost, uspeh, veza, produktivnost… Ima to donekle i smisla, jer su to stvari koje možemo da pokažemo, objasnimo i podelimo. To je ono što drugi mogu da vide, potvrde, pohvale…
A kada te neko pita kako si, šta ti kažeš?
Kako se osećaš kada nema nigde nikoga, bez ikakve obaveze, bez ikakve uloge za publiku? Koliko ti je lako da dišeš u sopstvenom svemu? Koliko ti je lako da jednostavno postojiš u datom trenutku bez potrebe da radiš nešto korisno?
Ova pitanja uglavnom nisu ni malo prijatna. Zapravo, većina nas ih instinktivno izbegava. Šmug. Nisam baš najbolje čula?! Jer iskreni odgovori mogu malko da poremete sliku u kojoj je sve u redu. Ili puno. A šta onda?
Ali glavni trik se krije baš tu, u tom nikako zgodnom, nikada ugodnom prostoru, gde počinje razlika između ta dva zivota – onog koji izgleda dobro i onog koji se zaista živi.
Da li ste se udaljili od sebe?
Da se razumemo, nije se to desilo odjednom. Nema velikog trenutka u kome shvatiš da nemaš više pojma ko si, šta si, gde si… Nema dramatičnog pada. Naprotiv.
Dani prolaze brzo, ali bez osećaja da smo ih zaista doživeli. Nedelje se pretvaraju u mesece, meseci u godine, i kada se osvrneš unazad, teško je izdvojiti trenutke koje smo zapravo osetili, svesno i prisutno.
Često sam umorna, nemam pojma od čega. Ovaj tekst nije za one koji bi prokomentarisali sa “treba njiva, svima vama takvima” – produžite, molim. Ne govorimo o fizičkom umoru koji nestaje posle dobrog odmora. To je iscrpljenost kod koje energija curi negde gde ni ne osećaš. Spavaš sasvim dovoljno, trudiš se da jedeš ispravno, a opet se budiš sa osećajem da dan i pre prvog “dobro jutro” već traži više nego što imaš da mu daš.
Imaš osećaj da stalno „držiš sve pod kontrolom” – i upravo taj osećaj te troši. Cvrc! Priča mog života. Kontrola postaje način preživljavanja. Treba ovo, treba ono, idemo radimo, gradimo, ali u toj organizaciji nema prostora za: e sad svi i sve u… Ili jednostavnije: sad ću sve da pustim, da vidim šta će da se desi.
Koliko se često istinski radujemo malim stvarima. Jutarnja kafa, šetnja, razgovor… Kao da gledaš sopstveni život kroz staklo – vidiš ga, ali…
Čak i u trenucima odmora, postoji neka napetost, osećaj da bi trebalo da radiš nešto, da nije dovoljno urađeno, kao da taj odmor mora onako dobro da se zasluži. Činjenica – mnogi od nas su naučili jako dobro da funkcionišu, toliko da su zaboravili kako izgleda kada zaista žive.
Zašto se to uopšte desava?
Većina nas nije naučila kako da gradi život iznutra.
Učeni smo da budemo dobri, u školi, na poslu, u odnosima… Niko nas nije učio kako da prepoznamo šta nam zaista treba. Ne šta bi trebalo da nam treba. Ne šta drugi misle da nam treba. Nego šta mi sami zaista, duboko, iskreno želimo…
I niko nas nije naučio kako da napravimo prostor za sebe bez opravdavanja. Bez potrebe da pojasnimo zašto nam treba vreme nasamo, bez dokazivanja bilo kome da je naša potreba za tišinom legitimna.
I tako, vremenom, život postaje nešto što funkcioniše po principu spolja gladac a iznutra…
Pokušavam da budem prisutna u sopstvenom životu
Prisutnost ne znači da je sve lako. Ne znači da nema problema, briga, teških dana. Ne znači savršenstvo ni konstantnu sreću. Prisutnost je kad znaš zašto radiš stvari koje radiš… Kad sam potpuno povezana sa svojom pravom prirodom, a ne sa onom koju sam naučila da prezentujem. Život nije performans nego iskustvo.
I šta ćemo sad?
Ne moraš da daš otkaz. Ne moraš da se preseliš ni u Ljubljanu, ni na Novi Zeland. Ne moraš da raskineš vezu (osim ukoliko zaista ne moraš). Ne moraš da promeniš čak ni frizuru. Ali malo da se iscimaš za sebe, moraš.
Uspori. Primeti šta te zaista umara. Postavi granicu, ne moraš zid, dovoljno je – ne večeras, ne ovog vikenda – za obavezu koja ti je naporna… Zaštiti svoj prostor, vreme i energiju. Dozvoli sebi da nešto uradiš sasvim nesavršeno. Život ne traži savršenstvo… Pročitaj, molim te, ovo poslednje ponovo!
ŠBB KBB
“Trebalo bi…” e ova glupost može da pojede čitav jedan život.
Osećaj da nešto nedostaje nije znak nezahvalnosti. Ni slabosti. Taj osećaj zaslužuje da bude saslušan, a ne ugušen novom obavezom, novim ciljem, novim dokazivanjem. Kome? Čemu? Zašto?
Meni je nedostajala Kulturizacija.
I evo, pokušavam da ispratim taj unutrašnji poziv da se vratim sebi. Ovaj tekst ne mora da bude savršen. Ne mora da bude spektakularan. Ne mora da impresionira nikoga. Moj je.
A ti, kao i ja, zaslužuješ više od života koji samo izgleda dobro… Živeo naš stvaran život, kakav god da je!
